Rodoslov u devetoj umetnosti: „Kasta Metabarona“

„Kasta Metabarona“ su sabrane priče futurističkog epa o Metabaronima, svemirskim ratnicima čije su vojne veštine i sposobnosti oblikovale izgled društvene i političke scene univerzuma koji je osmislio Hodorovski, a vizuelno ga realizovali u različitim stripovima Mebijus, Zoran Janjetov, Hose Ladron i Huan Himenez.

Kompleksnu naučnofantastičnu mitologiju koja je proizašla iz neostravene ekranizacije Herbertovog romana „Dina“ Hodorovski je na različite načine oživeo u nekoliko strip serijala, od kojih je Inkal zasigurno stekao najveću popularnost. „Kasta Metabarona“ je jedan od serijala koji upotpunjuje taj fiktivni univerzum i pored očiglednog značaja za sveobuhvatnu priču, u ovom stripu možemo da pronađemo i ne tako reprezentativnog Hodorovskog, scenaristu i pripovedača.

Brojni hvalospevi su izrečeni povodom ovog stripa, a sa mnogima od njih ne možemo da se složimo, ali moramometa2baroni da pohvalimo odlično domaće izdanje ovog serijala. Izdavačka kuća „Beli put“ 2007. godine objavila je dva toma u tvrdom povezu koji osam epizoda o Metabaronima raspoređuju u dve knjige po četiri priče. Strip prati i pogovor Uroša Smiljanića u kojem čitalac može da se informiše o biografiji Alehandra Hodorovskog, njegovom radu na filmu i stripu, sa posebnim osvrtom na Metabarone i njihovo mesto u njegovoj celokupnoj kreaciji. Zbog toga se nećemo detaljnije osvrtati na neosporne vrednosti ovog stripa, već ćemo ukazati na glavni problem sa kojima se čitalac susreće pri čitanju ovog stripa.

Najveći problem ovog stripa je njegovo manjak balansa u pripovedanju. Strip je medij u kojem se tekstualno i likovno pripovedanje međusobno prožimaju, a da bi strip bio uspelo umetničko delo, pred scenaristu i crtača (koji su neretko jedna ista osoba, ali ne i u ovom slučaju) postavlja se izazov usaglašavanja slike i reči, odnosno njihove prevage – kada je neophodno upotrebiti tekst i čitaocu objasniti nešto rečima, a kada je to moguće dočarati slikom.

kasta metabarona 3U „Kasti Metabarona“ argentinski crtač Huan Himenez svojim slikama u potpunosti dočarava priču o Metabaronima, stvarajući oko njih specifičnu atmosferu, doživljaj i svet u kojem se njihova priča odvija. Njegov prikaz ovog fiktivnog univerzuma ne samo da je jedinstveno delo sa svojim zakonitostima, već u njemu možete da pronađete i veze sa radovima drugih crtača koji su, u gorepomenutim stripovima, ostvarili svoju viziju sveta koji je opisao Hodorovski. Himenez je uspeo da ostavi svoj lični pečat na celokupnu priču, da svojim stilom izdvoji Metabarone u posebnu kategoriju i da ih učini stavrnijim, potpuno autonomnim delom većeg univerzuma. Zbog toga priču o Metabaronima možete da čitate i doživite bez ikakvog poznavanja serijala koji su mu prethodili. Problem nastaje što Hodorovski nije učinio isto u scenariju, pa je tekstualni deo daleko iza njegovog vizuelnog dočaravanja.

Na samom početku stripa vidimo lebdeću tvrđavu Metabarona iz koje se čuju dva glasa, od kojih jedan moli da mu se ispriča priča. Kada se na sledećoj strani približimo metabunkeru i uđemo u njegove prostorije, zatičemo dva robota, Tonta i Lotara, koji razgovaraju o pričama. Lotar želi da mu Tonto ispriča neku “ljudsku priču“, odnosno pripovest koja se tiče ljudi. Ova situacija u sebi nosi sav potencijal koji je scenario imao, jer ne samo da bismo čuli priču o Metabaronima, neponovljivim ljudima koji su onovali svoju kastu, već bismo proživeli i jednu ljudsku priču iz perspektive robota. Međutim, sav potencijal biva bačen u trenutku kada se Hodorovski odlučuje da najveći deo stripa bude retrospektivno odmotavanje rodoslova. Sve mogućnosti koje su postojale u odabiru robota za pripovedača, bivaju propuštene, a Tonto nam kazuje priču „onako kako je on zna“.

jodorovski
Alehandro Hodorovski

Ovakav način pripovedanja je možda pogodan za iskazivanje rodoslovne pripovesti o jednoj porodici, ali ne smemo zaboraviti da je pripovedač robot, a da je slušalac drugi robot i da se samo u ovoj činjenici javlja hiljadu pitanja o tome kako je priča mogla da se iskaže. Hodorovski ovde vrlo nevešto i nemotivisano varira pripovedanje nalik na priče iz „Hiljadu i jedne noći“ – Tonto svakog dana pripoveda deo priče o jednom od metabarona iz kaste, počevši od njenog osnivača Otona. Ne samo da je slabost ovakvog narativa u njegovoj nedinamičnosti, već i navodi na pitanje zašto bi roboti, u nekoj dalekoj budućnosti, prenosili priče na ovaj način; odnosno samo pitanje pripovedanja kao ljudske potrebe se stavlja u potpuno istu ravan sa potrebama robota, bez ikakvog dubljeg zadiranja u ovu temu.

Veliki problem predstavlja i jezik kojim se koriste roboti, ali i junaci u stripu. Šaljivi ton i kombinovana upotreba reči „paleo“, više je na štetu pripovedanju nego što ga obogaćuje. Taj humorni ton je u velikom kontrastu sa ozbiljnošću situacija u kojima zatičemo junake. Dok je ovakav jezik bio jedan od glavnih aduta u serijalima Inkala, u slučaju „Kaste Metabarona“ on se čini usiljenim, neduhovitim, a često je iritantan. Čitalac se nalazi u procepu izeđu snage slika i banalnosti teksta koji ih prati, a to u velikoj meri otežava uživanje u ovom delu.

metabaron3

Priča je inovativna i uzbudljiva, ali je način na koji je plasirana čitaocu zamoran. Neprestano vraćanje na bunker u kojem su roboti i istovetni dijalozi između Lotara i Tonta nepotrebno usporavaju čitanje i prekidaju nit pripovesti. Pogotovo su nesnosne uvek iste replike koje razmenjuju roboti, jer je u njima humor isforsiran, nabacan, a ponekad i neukusan. Priča se neretko prekida samo zarad odlaganja razrešenja i produžavanja napetosti, a te česte pauze nisu nimalo upečatljive, već vremenom postaju višak i sve više smetaju tokom čitanja.

Vrednost ovog stripa je nesumnjiva, kako u vizuelnom ostvarenju, tako i u žanrovskom. Ovo je zasigurno najpoznatiji strip u kojem se koristi rodoslov kao narativni žanr i u tome se vidi scenaristička origalnost u pristupu devetoj umetnosti, ali ogromni nedostatak je način pripovedanje i to umanjuje uživanje u ovom delu. „Kasta Metabarona“ može da posluži budućim autorima kao smernica u izbegavanju slabosti u pripovedanju koje nameće žanr rodoslova, ali i kao početna tačka za realizaciju novih ideja i nadilaženja prethodnika.

Zar to nije razlog što pričamo nove priče?

Pas Maltežanin

________________________________________________________________________________

Ukoliko vam se dopada naš blog, možete nas podržati preko Patreon platforme. Za najnovije informacije pratite nas na fejsbuk i tviter stranici. Delite tekstove sa ljudima koji vole i tek treba da zavole strip. Uživajte na Devetom oblaku!

1 Komentar

  1. Borko
    6. Marta 2017.
    Odgovori

    po meni hodorovski je jako loš scenarista i jedino ga izvlače dobri crtači sa kojima sarađuje

Ostavi odgovor

Vaša E-mail adresa neće biti javno objavljena. Neophodna polja su označena sa *