Plave pilule: bolest i ljubav

Svim pričama o tuđim ljubavima, pogotovo ako su one biografske, uvek preti opasnost od klišea, od sentimentalnosti i momenata u kojima se čitalac distancira od pripovedača zbog ličnih osećanja i stava o toj temi. Ako u jednoj takvoj priči postoji i motiv bolesti, i to jedne od onih koja često vodi ka smrti, očekivali bismo da su stranice natopljene suzama, a da je mastilo na njima zamućeno od tolike emotivnosti, koja nužno klizi u patetiku.

naslovna-zasajt
naslovnica stripa

Ono što grafičku novelu „Plave pilule“, švajcarskog strip autora Frederika Petersa (rođenog 1974), spašava ove neminovnosti je način na koji je priča ispripovedana. U njoj ne postoji nikakva nametljiva potreba da se u čitaocu izazove sažaljenje, nema pogrešnih smernica u tome dokle će nas priča odvesti, sve je ispričano običnim, posve mirnim i analitičkim glasom, koji pred nama razlaže najvažnije momente u jednom muško-ženskom odnosu u kojem je složenost ljubavnog odnosa dodatno opterećena i zakomplikovana bolešću kakva je HIV. Razlog zbog kojeg je ova grafička novela toliko uspešna i kvalitetna je u tome što pripovedač pogađa našu prirodnu potrebu da zavirimo u tuđu intimu, ali ne samo kao obični voajeri, već nam daje mogućnost da se igramo sa tuđim životima, sa tuđom krhkošću i propadljivošću, a da ipak ostanemo izvan dodira smrti, izvan posledica koje njihovo proživljavanje donosi. Kroz čitanje otkrivamo život jedne porodice, upoznajemo jednu iskrenu i ostvarenu ljubav, ali ne onako kako smo do sada navikli, već kroz perspektivu bolesti. Postoji drugo lice ljubavi koje se čuva u intimi i ne prikazuje se drugima, jer u njemu su nesavršenosti ljudskog tela, u njemu su ranice, žuljevi, otoci, sav taj zadah smrti, a u ovoj grafičkoj noveli dobijamo mogućnost da iz najveće blizine pogledamo baš u to drugo lice i vidimo svaki detalj na njemu.

1211725_strip-plave
detalji intimnog sveta ljubavnika

Frederik Peters kao pripovedač vešto manipuliše našom nepristojnom, ali ljudskom potrebom da otkrivamo sve pojedinosti jedne ljubavne veze u kojoj između dvoje ljudi koji se vole postoji i stalno prisustvo bolesti. Mi želimo da znamo kako izgleda buditi se sa takvom sudbinom, kakvi su odlasci kod lekara, a pogotovo šta se dešava u njihovim intimnim trenucima, nakon, tokom i posle seksualnog čina, jer želimo da vidimo prisustvo tog organizma, tog virusa koji učestvuje u njihovoj ljubavi i postoji kao njen stalan element. Tok pripovedanja nije linearan, priča se ne razvija hronološki, već iz niza pojedinačnih epizoda dobijamo celu sliku, a svaka od tih epizoda na ekonomičan način prikazuje suštinu jednog od problema. Glas naratora nas vodi od momenta u prošlosti, do momenta u kojem on retrospektivno sagledava situaciju, pa na kraju do anticipacije putovanja i završetka priče. Priče se prirodno nadovezuju jedna na drugu, a likovi se polako otkrivaju, ne nužno onog trenutka kada se i pojave, već se čitalac navikava na njihovo prisustvo, a onda prodire u srž tog lika i doživljava ga iz svakog ugla, čitav njegov istorijat i sve ono što čini jedan život guta u trenutku, kao da je to mala pilula na pripovedačevom dlanu.

plavepilule-nosorog
beli nosorog kao otelotvorenje virusa

Ono što ovu priču čini tako jedinstvenom je prisustvo bolesti: ona je tu uvek, ali njeno lice, njen fizički izraz nam nijednog trenutka nije prikazan. Na samom početku stripa vidimo apstraktne slike propraćene glasom naratora koji po traga po rečniku za objašnjenjem dijagnoze koju je Kati, njegova izabranica, dobila od doktora. U tih 12 polja suočavamo se sa nemogućnošću da se medicinski pojam, jedan virus, jedna bolest, vizuelno prikaže i time demistifikuje makar na jedan način. Mi nijednog trenutka ne vidimo kako ta bolest izgleda, ali njeno prisustvo je konstantno i njen uticaj je primetan; tamo gde se ne govori o ljubavi, govori se o bolesti, a u momentima kada se prikazuje ljubav, bolest stoji u senci ili je ona ta senka. Možemo je primetiti u onim ekspresionističkim ekstremno krupnim kadrovima koji nas sa dečakove čeljusti uvlače u bočicu tableta (str. 74 i 75) ili u upečatljivom prikazu žene koja je sklupčana u loptu, a oko nje raste bodljikava žica u klupčetu (str. 131). Ipak nikada ne osetimo teskobu takvog života jer ritam pripovedanja i prostori kroz koje se krećemo su raznoliki, od depresivnog enterijera bolnice do opuštajućih prizora francuske provincije. Smrtnost se ne nameće, jer se ne igra na kartu neizvesnosti; sve je ispripovedano bez napetosti, kao da se najgore već dogodilo i sada samo slušamo zanimljivu priču koja se srećno završila. Smrtnost je prisutna u retkim začudnim prizorima i u detaljima, kao što je onaj sa sto četrdeset i četvrte stranice u kojoj se vidi natpis „Muerte” na paklici cigareta.

650_1000_frederik-peeters-3
autor stripa

Sve što junaci čine, kao i ono o čemu govore, uslovljeno je prisustvom bolesti, sve što nam je prikazano u stripu učinjeno je kako bismo naslutili njen lik i shvatili da i takva situacija može da postane prirodna i svakodnevna za dvoje ljudi koji se vole. Ali prisustvo bolesti je važno za ljubav junakove porodice i u filosofskom smislu, a to se otkriva u pretposlednjoj epizodi stripa kada se glavni junak, u jednom snoviđenju, raspravlja sa mamutom o pitanju smisla ljubavi koja se razvija u takvoj blizini smrti. Motiv bolesti i blizina smrti imaju svoj udeo i u samom vizuelnom izrazu slika. Čitava grafička novela oslikana je tušem, bez ikakvih prethodnih skica pomoću grafitne olovke, zbog čega su pojedini kadrovi zamrljani i robusni, ali očigledno je da je to urađeno sa razlogom, jer se na taj način dočarava atmosfera priče, mada postoje određeni momenti gde možemo zapaziti očigledne greške (npr. stopala na jednoj od ženskih figura na stranici 49), ali autor je u jednom razgovoru rekao kako je namerno ostavljao sve nesavršenosti i da se sa razlogom nije vraćao da prepravlja bilo šta. Ali u dopunjenom izdanju vidimo ogromnu razliku u stilu grafičke novele i nekolicine strana koje dokumentarističkim načinom prikazuju razgovor sa članovima porodice o kojima je strip govorio. Čini se da bolest više nije toliko strašna, svi su je prihvatili i njen uticaj je znatno oslabio, pa zbog toga i nema tog eskpresionizma i teških, zamrljanih polja, već je sve odmereno i čisto, a junaci su postavljeni u tipičan televizijski kadar u kojem se prave intervjui. U tom epilogu, koji je datiran 13 godina kasnije od glavne priče, o bolesti se samo govori, ali nje kao da više nema u samoj priči koju čitamo, kao da je njen uticaj potpuno nestao.

Izdavačka kuća „Komiko“ iz Novog Sada učinila je veliku stvar pruživši našoj publici mogućnost da se na maternjem jeziku upoznaju sa ovakvim delom. Knjiga je objavljena u ediciji Meridijani, a samo izdanje je jako lepo i skladno, a kako sam pročitao na strip forumima, za ovu priliku autor je napravio i novu naslovnicu. Našoj publici može da bude zanimljivo da dobije uvid kako se u jednoj zemlji, kakva je Švajcarska, društvo i pojedinac suočavaju sa pitanjem HIV-a i života sa ovakvom bolešću, a to saznanje bi možda moglo da utiče na našu svest o tome. Možda bismo iz ovog stripa mogli da naučimo nešto više o nama samima i važnosti ljubavi i podrške. Ovih dve stotine i osam strana grafičke novele „Plave pilule“ predstavljaju veliki umetnički i humanistički doprinos čovečanstvu.

 Pas Maltežanin

    ________________________________________________________________________________

Ukoliko vam se dopada naš blog, možete nas podržati preko Patreon platforme. Za najnovije informacije pratite nas na fejsbuk i tviter stranici. Delite tekstove sa ljudima koji vole i tek treba da zavole strip. Uživajte na Devetom oblaku!