Pinokio: Čudovište postmoderne

2-pinokio
naslovnica stripa Pinokio

„Vi koji ulazite, ostavite svaku nadu“, piše na ulazu u Danteov „Pakao“, kao što na početku Vinšlusovog „Pinokija“ piše „Priča koja sledi je slobodna adaptacija istoimenog romana Karla Kolodija.“ Pomenuti Kolodijev klasik iz 1883. godine doživeo je nekoliko adaptacija koje su mit o lutku Pinokiju udaljili od originalne priče i prilagodili ga potrebama vremena u kojem je priča o njemu obnavljana. Najveći iskorak učino je Volt Dizni značajno izmenivši karaterizaciju glavnog junaka i učinivši ga znatno dopadljivijim u svom crtanom filmu iz 1940. godine. Njegova verzija ove priče postala je ona „zvanična“, poznata u celom svetu, zasigurno poznatija nego literarni original, i prihvaćena u kolektivnoj svesti publike. Diznijeva verzija Pinokija donela je onakvu priču kakva je bila potrebna publici na sredini dvadesetog veka, a Vinšlusov „Pinokio“ je varijanta iste priče, samo u 21. veku.

U originalnoj Kolodijevoj priči Đepeta je progutala velika bela ajkula, a tu sliku će Dizni obogatiti biblijskim motivima učinivši da Đepeto, kao biblijski Jona, živi u utrobi kita, dok će Vinšlus ovaj motiv modifikovati uz pomoć nelegalno bačenog radioaktivnog otpada koji jednu morsku ribicu, na samom početku priče, preobražava u vodenog monstruma toksične zelene boje kako bi ona na kraju proždrala Đepeta i sve druge koji joj se nađu u blizini. Na sličan način Vinšlus obrađuje i sve druge poznate motive iz originalne priče, ali i čitavog konteksta Diznijevih crtaća i popularne kulture, tako da se čini da je svaki od njih zahvatila neka vrsta radijacije pa su se čudovišno izmenili, a ono što već znamo o njima postaje samo sećanje, slika po kojoj možemo da prepoznamo koliko su zapravo promene bile velike. Ta postmoderna manitost u proždiranju velikog broja motiva i uticaja iz različitih sfera umetnosti i popularne kulture u stripu „Pinokio“ dovedena je do savršenstva.

U ovoj verziji priče Pinokio je robot i njegov lik je skoro nevažan za čitavu pripovest, jer on se ne razvija, sve što mu se dešava ne utiče na njegovo biće, ne menja se kao junak ni kada radi kućne poslove za Svetlanu Đepeto, suprugu pronalazača Đepeta, ni kada masakrira čitavu vojnu bazu. Mi se ni jednog trenutka ne empatišemo sa sudbinom koju doživljava jer znamo da su sve njegove odluke, svaka preduzeta akcija i delovanje, uslovljene njegovim programom i činjenicom da je on robot koji ne poseduje svest, već radi po komandi, a pritom je neuništiv pa ne postoji nikakva bojazan za njegov opstanak. Zbog toga ne osećamo ništa prema njemu kao liku, već samo prema akcijama koje se odigravaju zbog njega, radujemo se kada spasi Đepeta i pingvina iz utrobe monstruozne ribe zato što se empatišemo sa Đepetom, kao što se radujemo Pinokievom uništenju fabrike igračaka jer se empatišemo sa patnjama izrabljivane dece koja su radila u njoj. Pinokio nije u centru pažnje, već služi kao ogledalo u kojem se reflektuju ponašanja i želje drugih junaka, njegova uloga je da ih oko sebe okuplja, a njihove sudbine čine glavnu radnju stripa, dok je Pinokio samo veza koja ih drži u istom narativu. Zahvaljujući tome Vinšlus je uspeo da stvori priču sa nekoliko paralelnih radnji koje se sve prožimaju u više tačaka i vode zajedničkom kraju, zbog čega se nakon čitanja stripa stiče utisak kao da ste u samo jednom minutu proživeli nekoliko života.

pinokio-2
Pinokio XXI veka

Vinšlus je vrlo vešto izbalansirao slojevitost priče, brojnost junaka i njihovih sudbina. Za glavnog junaka je postavio robota Pinokija, a za njegov lik se lepe svi drugi prateći narativi. Oni junaci koji su mu najbliži, kao što je Pronalazač Đepeto ili Buba Švabić, prikazani su u razvijenom narativu i njihovi likovi su prisutni od početka do kraja stripa, dok je u slučaju drugih, sporednih likova, ostvario istu upečatljivost, samo mnogo ekonomičnije. Za svakog od junaka, koliko god da je marginalan, postoji prostor i dovoljno materijala da o njemu iznesemo zaključak i da se kao čitaoci vežemo za njegovo postojanje, što obogaćuje čitalački utisak. Svaki junak koji se, makar i na trenutak, pojavi u stripu, ima svoju celovitu pripovest koju otkrivate do samog kraja stripa. U pogledu načina pripovedanja ovaj postupak je vrlo uspešno sproveden kroz čitav strip, jer brojnost junaka omogućava da se u glavni narativ uvuku epizode u kojima se više ili manje obrađuju teme koje nisu u vezi sa glavnom pripovešću: narkomanija, seksualne devijacije, eksploatacija dece, ideja utopije, rat, zagađenost prirode… Svaka od ovih tema, kao i mnoge druge, mogu se posmatrati kao izdvojene epizode unutar veće priče, ali one nisu jasno omeđene, već se njihovi motivi prelivaju kroz čitavu pripovest što utiče na dinamiku pripovedanja i stalnu potrebu da pročitate strip u jednom dahu.

Kada se navedenim činjenicama doda i to da je najveći deo stripa ispripovedan bez ijedne reči, možemo uvideti koliko je Vinšlus ovladao sintaksom stripa i koliko je uspešan u tome. Iako su slike vrlo razumljive, a čitava pripovest može da se učini banalnom, ritam pripovedanja, montaža scena i pažljivi odabir motiva koji se javljaju u stripu dokazuje pripovedački talenat koji poseduje ovaj autor. U stripu postoje brojni primeri u kojima mogu da se pronađu dokazi da je Vinšlus majstor devete umetnosti i da se „Pinokio“ može smatrati remek delom, a mi ćemo se osvrnuti samo na dva momenta.

preview_page18-pinokio
Eros i Tanatos u jednom

Prvi se tiče mita o Erosu i Tanatosu koji je suptilno ostvaren paralelnom montažom u dve scene. Prva je ona u kojoj Đepeto objašnjava vojnom starešini sve Pinokijeve sposobnosti kao mašine za ubijanje, dok mi vidimo njegovu suprugu koja doživljava ekstazu koristeći robota u seksualne svrhe, sve do njene smrti koja je, baš zbog tih paralelnih rezova, tragikomična. Druga scena se tiče sličnog momenta u kojem u jednom stanu dve devojke vode ljubav (jedna od njih je Snežana iz izvitoperene priče o Snežani i sedam ljigavaca), dok ih iz drugog stana posmatra čovek koji će izvršiti samoubistvo. Pucanj pištolja i njegova onomatopeja, vizuelno prikazana preko čitave stranice, kao da sjedinjuju trenutak Snežaninog orgazma i smrti samoubice.

slika-utopije-pinokio
slika utopije u „Pinokiju“

Drugi momenat se tiče načina pripovedanja i korišćenja Pinokijevog lika za tempiranje radnje. U stripu postoji epizoda u kojoj se mit o utopiji, prikazan kroz istoriju „Čarobnog ostvrva“, raščlanjava u samo nekoliko slika. Na tom ostrvu Pinokio biva obešen i njegova vezanost za mesto na kome visi motiviše i daje pripovedaču slobodu da prikaže sudbine svih drugih pratećih junaka. Ali on ne zaboravlja na Pinokija već se u nekoliko slika vraća na njega da bismo ga zatekli u istoj situaciji – on visi obešen na šarenom lilihipu, ali je u sve četiri slike pozadina drugačija, a upravo u tim smenama mizanscena ukratko se iznosi srž te epizode. Na prvoj slici on je sam, na sledećoj je još mnogo obešene dece, na trećoj se gradi veliki spomenik novom vladaru „Čarobnog ostrva“, a na poslednjoj slici taj spomenik ruše. Svaka od ove četiri slike pokriva po jednu stranicu i njihov veliki format pravi pauze u inače dinamičnom pripovedanju epizoda koje se odvijaju između njih. One se kao takve nadovezuju na paralelne radnje mini epizoda, ali i same za sebe čine jednu epizodu od četiri slike u kojima je prikazan ishod vojnog puča i sloma jedne nove diktature. Vinšlus kroz čitav strip pokazuje veliku umešnost u vođenju paralelnih radnji i njihovo vrlo taktično povezivanje i prelivanje iz jedne u drugu, toliko tečno da ne možete da prekinete sa čitanjem dok se ne završi.                

whinshluss
Vinsent Parond – Vinšlus

„Pinokio“ je toliko dopadljiv zbog nesumnjivog (crnog) humora koji postoji u njemu. Vrlo česta iznevaravanja publike u njihovim očekivanjima i sećanjima na pojedine poznate junake dovodi do smeha, ali činjenica je da najveći broj likova u ovom stripu doživljava nesrećan kraj. Pinokio kroz sve situacije prolazi bez ikakve emocije, što je i razumljivo jer je on robot, a to olakšava čitaocu da i sam bez empatije doživi prikazane situacije, ali ako se naknadno osvrne na njih, u njima može da prepozna izopačenost i zastrašujuću sliku savremenog sveta u kojem živimo, što u potpunosti opravdava potrebu da se ova stara priča ispripoveda u novoj formi i novoj verziji dvadeset i prvog veka. Vinšlusov „Pinokio“ je priča o nama i svetu koji smo stvorili, svetu u kojem samo robot može da preživi i dočeka svoj srećan kraj u toploj postelji, ali bez ikakvog odmora.

Za ovaj strip Vinsent Parond, francuski strip autor koji koristi ime Vinšlus (Winshluss), 2009. dobio je nagradu za najbolji strip album. Izdavačka kuća „Darkwood“ je ovaj album objavila kao drugu knjigu edicije Supernova čime je omogućila domaćoj publici da u odličnom i visokokvalitetnom izdanju dožive jedno vrhunsko delo devete umetnosti. „Pinokio“ može da vam posluži kao jako dobar argument ako želite da ubedite nekoga iz svog okruženja da se popne na deveti oblak i počne sa čitanjem .        

Pas Maltežanin

    ________________________________________________________________________________

Ukoliko vam se dopada naš blog, možete nas podržati preko Patreon platforme. Za najnovije informacije pratite nas na fejsbuk i tviter stranici. Delite tekstove sa ljudima koji vole i tek treba da zavole strip. Uživajte na Devetom oblaku!