Papirni svet „Karton sitija“

U predgovoru stripa „Karton siti“, koji je 2016. godine objavila izdavačka kuća „Modesty stripovi, Pavle Zelić ističe izazovnost kratke strip forme i njenu retkost u savremenom izdavaštvu, pa tako pomenuti strip, scenariste Željka Obrenovića, uzima kao primer za kvalitet. Zaista, ovo izdanje objedinjuje sedam kratkih priča u kojima je scenarista sarađivao sa crtačima i koloristima različitog stila, pa je tako svaka priča autentična u svom vizuelnom sadržaju, ali ono što najčešće ograničava uživanje u ovom stripu je neuverljivost sveta koji Obrenović pokušava da nam prikaže.

KARTON CITY naslovnica manji kvalitet
naslovnica stripa

Prva priča nosi isti naslov kao i celo izdanje, pa time, kao i svojom inicijalnom pozicijom u stripu, privlači na sebe dodatnu pažnju. Ovo je najduži strip u ovom izdanju, pa problematizuje pitanje kratke forme i dodatno time odskače od ostatka celine. Nažalost, već u ovoj priči se vide sve slabosti pripovedanja, koje će se i u ostalim pričama ponavljati u varijacijama, pa je tako propuštena prilika da se čitaočeva pažnja zadrži od samog početka. Iako nadrealni i pomalo komični zaplet mnogo obećava, priča se razvija tipizirano, zagušena svim ograničenjima detektivskog žanra, dodatno usporena nemaštovitom i neuverljivom realizacijom. Glavni junak je providan, u njemu nema nikakvih karakteristika koje bi ga izdvojile kao nosioca priče, on je jednostavno marioneta u službi pripovedača koji pokušava da poveže različite tačke, prebacujući svog junaka iz jednog prostora u drugi, sudarajući ga sa egzotičnim junacima kao što je šef indijskog DB-a, kineski političar i gej aktivista ili švajcarski naučnik koji je stvorio ljubičastu kravu Milku. Čitalac na kraju kao da ostaje uskraćen za razrešenje glavnog zločina – vrhunac svake detektivske priče, jer u ovom slučaju priča se vraća na ponovni susret glavnog junaka i Alfe, poslodavca koji je i započeo istragu. Zbog toga ova priča nalikuje na neuspeli pokušaj obrta u nekom jeftinom holivudskom detektivskom filmu. Objašnjenje o glavnom zapletu – pomoru svih krava na svetu – ostaje nejasno i prilično neuverljivo. Čini se da je Obrenović stvorio svet u koji ni sam ne veruje, jer Karton siti, kao vrlo upečatljiv prostor i element pun simbolike, ostaje na periferiji priče, u njega junaci svraćaju tek kada je sve završeno. Ovom osećaju doprinosi i slika sa 43. strane u kojoj glavni junak pali cigaretu plamenom iz pištolja, otkrivajući time čitaocu da je oružje sve vreme, zapravo, bilo bezopasni upaljač, a da je glavni junak imao svest o tome od samog početka priče, od trenutka kada je dobio zadatak. Ta scena bi, po uzoru na pomenute trećerazredne filmove, trebalo da nosi izvesnu težinu, jer u njoj vidimo junaka kako u srednje krupnom planu pali cigaretu, a napominje nam se da već „dve godine, tri meseca i šest dana“ uspeva da se „uzdrži“, ali ona zapravo ima kontra efekat jer samo pojačava osećaj neuverljivosti i još dublje propada u kliše, koji je interesantan jedino zbog toga što je i sam glavni junak izgubljen u njemu, jer se čini da pokušava da nastavi sa glumom zbog čitalaca, iako je potpuno svestan da je sve laž, kao taj pištolj-upaljač. Slabosti Obrenovićevog scenarija donekle su ublažene dinamičnim vizuelnim pripovedanjem i crtežom Željka Vitorovića kao i interesantnim kolorom koji koristi Filip Stanković.

To nije jedini put da crtež spasava Obrenovićev scenario, pa tako u priči „Za tebe“, ubedljivo najbljutavijoj mešavini svih nekvaliteta ovog izdanja, čitalac može da podnese nemaštovitost priče samo zbog kvalitetnog rada Željka Vitorovića. Osim prepotente priče koja pati od potrebe da bude romantično-mistična, problem je i što je glavni junak, Marko Ven, vizuelno previše sličan junaku „Karton sitija“, pa time se nameće veza između ove dve priče, kao da su deo istog neuspelog skeča. „Otrovnica“ je takođe na samoj granici da bude neuspela, ali spašava je što je kratka, a pogotovo upečatljiv crtež Nemanje Radovanovića, koji od ne tako dobre priče pravi fantazmagorični strip u kojem se prožimaju erotika i horor.

Ono u čemu je Obrenović dobar kao scenarista je što svoje junake smešta u zanimljiv prostor naizgled svakodnevnih situacija, koje se uvek razlikuju po nekom detalju zbog koje je priča i nastala. Ti njegovi kvaliteti se najbolje vide u pričama „Muzej đubreta“ i „Najbolji čovekov prijatelj je – pas“. U prvoj vidimo par koji se u sumraku šeta po parku i započinje komunikaciju prepirkom na temu plastičnih kesa i ekologije. Sve do samog kraja čitalac je nesvestan da se ovakav razgovor, naizgled običan, odigrava na poprištu nuklearne katastrofe i da se u tom razgovoru ogledaju strahovi čovečanstva i pitanje šta će biti sa budućim generacijama koje nasleđuju uništeni svet. Druga priča je najuspelija, u njoj se kroz čitav strip prožimaju tekstualno i likovno pripovedanje, jedan telefonski razgovor je nit koja drži dve paralelne radnje. Obrenović je u ovoj priči uspeo da stvori ubedljive junake, ljude koji u pola noći ćaskaju o pesmi koja se čuje na radiju i pokušavaju da se sete neke druge pesme iz nekog filma, a u toj izmaglici sporednih informacija dešava se glavna drama. Čitalac do kraja nije siguran koliko su junaci bliski i da li se sve dešava u istom prostoru, pa tako nenaglašeni detalj zapaljene fotografije koja pada kraj prozora (str. 58) pocrtava upečatljiv obrt u poslednjem prizoru stripa. Obrenović je najveštiji kada se poigrava sa maštom čitalaca, dajući sugestije i zadržavajući višak informacija za sebe, puštajući tako da publika sama pronikne u priču, pronalazeći u njoj svoju logiku i istinu. Zbog toga su ove dve priče najbolji momenti „Karton sitija“.

Po kvalitetu se ovim dvema pripovestima može pridodati i poslednja priča – „U ime oca“. Slažemo se sa Brankom Malenicom koja je u svom tekstu istakla da je ovo priča sa „ubedljivo najboljim crtežom“, a mi dodajemo da je preplitanje više glasova i kompleksnost narativnih perspektiva ono što daje upečatljivost ovoj priči i čini je samostalnom, toliko da odskače od ostatka zbirke. U priči „Smrt je kliše“ autentični crtež Gašpera Rusa je omogućio da čitalac, uprkos slabosti priče, uživa u stripu, ali je isforsirani tragični kraj potopio svu lepotu ove pripovesti, dok je u poslednjem stripu sve u skladu, crtački stil Miroslava Slipčevića Mimija odlično prati Obrenovićev scenario. Pištolj oko kojeg se vrti priča povezuje više sudbina i tim elementom se cela pripovest drži na okupu, a njena širina se efikasno i sadržajno svodi na samo četiri strane, čime je ovaj strip pravi primer kvalitetne i uspešne kratke strip forme.

Željko-Obrenović_avatar_1397742923-300x300
Željko Obrenović, scenarista stripa

Zbog ovih uspelih delova celine ne možemo da se otmemo utisku da bi sve slabosti stripa „Karton siti“ bile ublažene ili neprimetne ako bi se priče poređale drugačije. Zasigurno bi strožim uređivačkim odnosom bile odbačene priče koje su daleko ispod kvaliteta celine, kao strip „Za tebe“, a ostali stripovi bi mogli da dobiju drugačije tumačenje u različitom redosledu. Opozitni odnos dva pištolja iz prve i poslednje priče je odlična polazna tačka, ali umesto što je „Karton siti“, kao znatno neuspelija priča, na samom početku, doživljaj čitaoca bi bio drugačiji da u zbirku uđe preko stripa „U ime oca“. Ovako su sve slabosti Obrenovićevog pripovedanja upadljive već na prvo čitanje, pa ih do kraja knjige lako primetimo u ostalim stripovima, u kojima ih možda ne bismo ni primetili zbog kvaliteta celine. Ako bi se priče poređale tako da odaju utisak hronološke veze, njihova raznolikost bi bila smislenija i „Karton siti“ bi mogao da se smatra zbirkom priča, dok je ovako kolekcija nepovezanih jedinica, previše papirna, a premalo životna i ubedljiva.

U predgovoru postoji i tekst „Papirni meci“ pisca i strip scenariste Dejvida Hajna, ali njegov komentar, koji je istaknut i na korici izdanja, da su „sve ove priče intimne i lične, pa opet iskazuju univerzalne istine o prirodi ljudskog soja“ čini se preteranim, jer teško da možemo govoriti o intimnosti u njima, a pogotovo o univerzalnim istinama. Izdavačka kuća „Modesty stripovi“ je učinila veliki podvig objavivši ovaj strip na maternjem i engleskom jeziku, pa bi bilo interesantno pročitati prikaz ovog dela iz perspektive nekog čitaoca koji nije sa ovih prostora i koji je Carboard City doživeo kroz svoje kulturološko i čitalačko iskustvo. Zasigurno, ovo izdanje je i podvig samog scenariste Željka Obrenovića koji je uspeo da okupi tim izuzetnih crtača i da u toj simbiozi stvori celovito delo. I pored svih upućenih kritika, nadamo se da ćemo uskoro biti u prilici da neki njegov novi strip podignemo na Deveti oblak.

_____________________________________________________________________________

Ukoliko vam se dopada naš blog, možete nas podržati preko Patreon platforme ili donirajući nam stripove o kojima ćemo pisati. Za najnovije informacije pratite nas na fejsbuk i tviter stranici. Delite tekstove sa ljudima koji vole i tek treba da zavole strip. Uživajte na Devetom oblaku!

Prvi ostavite komentar

Ostavi odgovor

Vaša E-mail adresa neće biti javno objavljena. Neophodna polja su označena sa *