Biografija pretka: Radosav – Hrastovo lišće

Boris Stanić, Radosav – Hrastovo lišće
Komiko, Novi Sad
Septembar 2015. godine
500 primeraka

naslovna_zanet
naslovnica stripa

Posle godinu dana od njegovog objavljivanja, u septembru 2016. godine, u gradskoj biblioteci „Braća Nastasijević“ u Momčilovu ugledao sam na polici novi strip koji do tada nisam pročitao. Kako je u manjim mestima snadbevanje gradskih biblioteka uvek otežano, pogotovo kada je strip u pitanju, oduševio sam se što ću čitati nešto novo, ali ubrzo je moje oduševljenje smenila razočaranost, jer sam uvideo da je Stanićev „Radosav – Hrastovo lišće“, drugi deo zamišljene triologije o njegovom dedi. Ipak sam se odlučio da iznajmim ovaj strip, jer sam se nekoliko meseci pre toga prvi put susreo sa autorom Borisom Stanićem čitajući strip „Atentat“, na kojem je sarađivao sa scenaristom Gvidom Van Hengelom, te sam želeo da upoznam i njegov samostalni scenaristički i grafički rad. Iako uopšte ne uživam da bilo kakav serijal započinjem van njegovog početka, što je u ovom slučaju strip „Radosav – Jutarnja magla“, objavljen 2011. godine od strane „Komika“, sardžajni predgovor Danila Lučića, u koji započinje time kako je, slično meni, naišao na prvi deo ove triologije u gradskoj biblioteci u Beogradu, dao mi je potrebnu osnovu i podstakao me je da to uradim.

16924529626_72311ab864_o
metamorfoza junaka

Iz ličnih porodičnih razloga uvek imam poteškoća da se saosećam sa dubokom i snažnom vezom koja se javlja između unuka i njegovog dede, pa me je zato iznenadilo što sam ostao zanesen Stanićevim pripovedanjem iz kojeg sam rekonstruisao, možda i namerno učitao, ljubav i nežnost koju gaji prema sećanju na svog pretka. Mada Stanić skoro nikada ne daje povoda za takve emocije, u određenim trenucima možete da osetite bliskost i vezu između naratora i njegovog junaka. Pripovedanje se najčešće vodi iz dedine perspektive, tako da kroz najveći deo stripa čujemo Radosavljeve misli i kroz njegove reči doživljavamo priču, ali na pedesetoj strani postoji mesto u kojem se čuje autorov glas koji govori o tome kako je Radosav oživeo svoje roditelje pričajući svom unuku o njima. Na narednim stranama vidimo Radosava kao dete koji beži od majke u strahu od batina, a onda i majčinu grdnju i kaznu, a slike prati komentar „Bilo je mnogo ljubavi u toj grdnji i on je se sećao s nežnošću“ (str. 53). To mesto, o kojem govori i Zoran Đukanović u pogovoru, svedoči mi o važnosti sećanja, jer od svih potencijalnih slika majčinske nežnosti, Radosav se seća grdnje, ali za nju vezuje radosna osećanja, jer ona čuvaju uspomenu na majku. Za mene je ovaj deo stripa poput autorovog priznanja da njegova sećanja na dedu ne mogu i ne treba da posluže kao biografski predložak, već kao njegova priča o uspomeni na nekoga ko mu je pripovedao i ko mu je bio jako drag.

1354822_1kukic
mračni ekspresionizam Borisa Stanića

Autor na trenutke zalazi u dokumentarističku prozu kada zavodi hronologiju događaja, ali ono što zaista njegove junake, a pogotovo lik Radosava, čini živim su situacije u kojima ih on prikazuje. Na početku stripa, na strani četrnaest, dok još uvek ne znamo ko je Radosav (pogotovo ako, poput mene, niste pročitali prvi deo triologije), vidimo junaka kako posle celog dana rada skida opanke, svlači čarape i njuši ih uz komentar „…da proverim…“. Ovaj postupak njegovog junaka čini ga potpuno živim, jer je tom slikom predstavljena ona osnovna ljudska radoznalost koja i pored racionalne svesti o mogućem ishodu ipak želi da proveri i oseti čulima. Baš zbog toga što junake osećamo živima, vezujemo se lakše za njih i doživljavamo ih bliskim, pa u trenucima kada vidimo kako pate, ne ostajemo ravnodušni već se nadamo srećnom ishodu. Ti trenuci nesigurnosti u kojima se čitalac povremeno nalazi posebno se osećaju u momentima kada Stanićev pobesneli ekspresionistički stil dođe do izražaja, a takva je slika košmara (str. 16 i 17), kao i čudovišna metarmofoza glavnog junaka na kraju stripa.

Mada je Radosavljev život bio težak, pripovedač u priči balansira između dva pola prikazujući nam obe strane. Iako slike života na selu donose mučne trenutke, nemaštinu, glad i težak rad, postoje momenti kada vidimo radost i bliskost među ukućanima, kao što su oni trenuci međusobne masaže koje na tri strane izazivaju skoro komičan efekat. Slika sela se menja u zavisnosti od Radosavljeve perspektive: dok je na početku stripa Trešnjevica dočarana tmurnim bojama, u jesenjem sivilu, nakon Radosavljeve ženidbe i njegovog odlaska na selo sa ženom, Trešnjevica blista u živim bojama, slike teže lirskom i blagom ekspresionizmu koji nalikuje na Šagalove slike. Scene odišu humorom, a likovi su karikaturalno predstavljeni, poput junakovog brata Radovana koji ima sve zlatne zube.

boris
autor stripa

Stanić se pripovedanjem vešto poigrava sa našom pažnjom i emocijama, jer nakon idiličnih slika iz bračnog života proživljavamo i probleme, a kako se približavamo kraju stripa, radnja se dinamizuje i poslednjih deset strana donose zastrašujuće slike Radosavljeve promene. To nas ostavlja u strepnji šta će se desiti sa njim i njegovom porodicom, pa se treći, završni deo ove priče očekuje sa uzbuđenjem.

Drag mi je ovaj strip jer nas podstiče da se prisetimo i oživimo slike na naše pretke, čak i ako ne uživamo u tome. Iz ličnog čitalačkog iskustva tvrdim da drugi deo ove triologije može da se čita kao zasebna, celovita epizoda, a verujem da je takav i prvi, a da će takav biti i poslednji deo priče o autorovom dedi Radosavu. Boris Stanić je autor koji će zasigurno u budućnosti doneti još mnogo kvalitetnih dela, jer njegovi dosadašnji radovi izazivaju pažnju i pozitivne kritike kako publike, tako i kritike.

Pas Maltežanin

    ________________________________________________________________________________

Ukoliko vam se dopada naš blog, možete nas podržati preko Patreon platforme. Za najnovije informacije pratite nas na fejsbuk i tviter stranici. Delite tekstove sa ljudima koji vole i tek treba da zavole strip. Uživajte na Devetom oblaku!

Prvi ostavite komentar

Ostavi odgovor

Vaša E-mail adresa neće biti javno objavljena. Neophodna polja su označena sa *